МАЛИША ГЛИШИЋ (1886-1916), ВЕЛИКИ А ЗАБОРАВЉЕНИ СЛИКАР СА ПОЧЕТКА СРПСКОГ МОДЕРНИЗМА Пали ратник уметности Иако су му слике у највећим српским музејима, сто година од његове смрти нико није нашао за сходно да приреди макар једну самосталну изложбу. То је исто као да су Французи потпуно заборавили Клода Монеа. А био је српски ратни сликар од 1912. до смрти. Пронашао своју светлост и феномен исијавања боје. Ослободио палету и технички поступак, увео смели колорит, нову осећајност, тактилну вредност слике. Био један од најживљих српских пејазажиста. Остао ведар и у смрти. А ми? Да ли смо ми њега заслужили?
Пише: Дејан Ђорић
Податак да српски модернизам започиње са Надеждом Петровић, опште место наше историје уметности и ликовне критике, уопште није тачан. Довољно је сетити се Косте Миличевића, правог претече међуратног интимизма и бројних сликара те вероисповести која се исповеда и у овом веку. Постоји један још тајанственији претходник, сликар Малиша Глишић (Баћевци, 1886 – Ниш, 1916), заборављен од јавности а занемарен и од стручњака. Ретки су свесни његовог значаја; само Плава линија трајања, историја српске уметности двадесетог века ликовног критичара Братислава Љубишића, започиње са Малишом Глишићем, што је смелост и новина. Време његове појаве, крај деветнаестог и почетак двадесетог века, доба је успона историјског сликарства, којим се славе догађаји и личности из националне историје. Тек формирана држава, још неослобођена цела српска територија од турског завојевача, тражила је и нашла национални и идеолошки препород у сликарству Паје Јовановића, Уроша Предића, Стевана Тодоровића и у Војводини Стевана Алексића. У то су време њихове олеографије испуњавале српске домове. Професор Богдан Поповић, водећи естетичар, европског формата и класичног кова, највише што је од савремености могао да прихвати били су сецесија и Иван Мештровић. У таквој духовној клими нова генерација сликара није била добро примљена, Кости Миличевићу, Малиши Глишићу, Надежди Петровић, Милану Миловановићу, Боривоју Стевановићу и Моши Пијаде било је тешко да у јавни живот уведу своја нова европска искуства. Њихово сликарство при том уопште није било на барикадама авангарде. Док су увелико наступали фовизам, кубизам, експресионизам и апстракција, они су настављали већ прихваћени постимпресионизам као традиционални израз.
Премда је живео само тридесет година Малиша Глишић оставио је битан опус за нашу средину, његове најбоље слике издвајају се и памте по првом виђењу. Као и други сликари из те генерације, био је минхенски ђак. Бечка Ликовна академија тада је постала одвећ конзервативна, обележивши школовање претходне генерације. За њега није толико битан импресионизам, сам је у оквиру сличне естетике пронашао своју светлост и феномен исијавања боје. Сликао је слојевито и рељефно, напустивши (највише од својих савременика) лазурну технику академских реалиста. Ослободивши палету, ослободио је и технички поступак – служио се широком четком, прстима и међу појединим сликарима и данас презреном шпахтлом. Лазар Трифуновић помиње „чупаву фактуру“, густу и бруталну, која Глишића чини претечом енформела. Увео је потпуно нову осећајност у српско сликарство, тактилну вредност слике, коју око као да више пипа него што је гледа. Смели колорит у знаку зелене и жуте светлости не потиче из Минхена и Париза већ из Италије, боравећи и школујући се у Риму Глишић је открио чари Медитерана. Питање је да ли његов поступак потиче од Сегантинија, како мисли Трифуновић, та уља нису толико сродна великом мајстору.
САБЛАСТИ ПРОВИНЦИЈАЛНЕ КУЛТУРЕ
Оновремена критика није му била наклоњена, негације задиру у глупост. Димитрије Митриновић за најбоље слике пише да су „технички невеште, и треба још много да учи”, Јеролим Мише каже да „нема осећаја за даљине и дубине мора и етар неба”, као и да „умара вечито монотона интонација”, док Моша Пијаде тврди да још није довољно зрео а Бранко Лазаревић да је сув и безваздушни пејзажиста. То је написано за најживљег српског пејзажисту, са највећим богатством израза. Тачно је уочена само меланхоличност за поједина дела; сликајући шкољке и усамљене оштре морске стене, сликар као да је приказао свој удес. Слика Пали ратник из 1915. године симболичка је представа њега самог: тихо прошао кроз живот, пао на испиту судбине, сам у пољу живота, без цвећа и друга, заборављен од савременика и потомака, али ведар и у смрти. Премда му се слике налазе у нашим највећим музејима, скандалозно је да за сто година од смрти сликара нико није нашао за сходно да приреди и једну самосталну изложбу Малише Глишића. То је исто као да су Французи потпуно заборавили Клода Монеа. Несхватљив нерад и немар српских музеалаца исправио је (не први пут) Мирослав Родић, историчар уметности и директор београдске Националне галерије, приредивши на стогодишњицу Глишићеве смрти прву постхумну самосталну изложбу. И ту се показала сва наша институционална беда. Дела за изложбу није хтео да позајми ниједан велики музеј, па су приватни колекционари спасили част српске уметности. Национална галерија тим поводом је објавила обиман каталог са студијом др Драгутина Тошића, једног од најбољих српских историчара уметности, који је открио многе нове податке и тачан датум смрти овог сликара. Зла судбина до краја прати тог великана, којим би се нека друга култура поносила; довољно је рећи да Словенци немају таквог уметника из тог периода. Морамо се упитати да ли је он уопште требало да буде послат у ратове, у којима је расипао снагу и изгубио живот.
Са Малишом Глишићем, ратним сликаром из свих српских војни на почетку двадесетог века, чудесним мајстором светлости, колорита и богатства сликане површине, указује се колико је разноврсна, неистражена па и занемарена српска уметност, колико је тога вредног у њој чему нисмо дорасли и што својим немаром и не заслужујемо, неспособни да заштитимо неке од својих највећих вредности.
***
Живот, путеви, дела Малиша Глишић рођен је 6. новембра 1886. у Баћевцима. Завршио је средњу школу у Београду и 1903. уписао се у приватну сликарску школу. Године 1904. насликао је Ташмајдан, своју прву слику, а 1907. имао изложбу у београдским продавницама. Студије на Академији у Минхену уписао је 1908, а следеће године ступио на дужност сценографа у Народном позоришту у Београду. Године 1910. студирао је на Академији у Риму, где је учествовао на Међународној изложби у српском павиљону. Године 1912. завршио студије. Био српски ратни сликар у Балканским ратовима. Године 1914, пре избијања рата, имао је ретроспективну изложбу у Другој мушкој гимназији у Београду. У Првом светском рату био је ратни сликар Друге армије. Умро је у Нишу децембра 1916.
Податак да српски модернизам започиње са Надеждом Петровић, опште место наше историје уметности и ликовне критике, уопште није тачан. Довољно је сетити се Косте Миличевића, правог претече међуратног интимизма и бројних сликара те вероисповести која се исповеда и у овом веку. Постоји један још тајанственији претходник, сликар Малиша Глишић (Баћевци, 1886 – Ниш, 1916), заборављен од јавности а занемарен и од стручњака. Ретки су свесни његовог значаја; само Плава линија трајања, историја српске уметности двадесетог века ликовног критичара Братислава Љубишића, започиње са Малишом Глишићем, што је смелост и новина.
Време његове појаве, крај деветнаестог и почетак двадесетог века, доба је успона историјског сликарства, којим се славе догађаји и личности из националне историје. Тек формирана држава, још неослобођена цела српска територија од турског завојевача, тражила је и нашла национални и идеолошки препород у сликарству Паје Јовановића, Уроша Предића, Стевана Тодоровића и у Војводини Стевана Алексића. У то су време њихове олеографије испуњавале српске домове. Професор Богдан Поповић, водећи естетичар, европског формата и класичног кова, највише што је од савремености могао да прихвати били су сецесија и Иван Мештровић.
У таквој духовној клими нова генерација сликара није била добро примљена, Кости Миличевићу, Малиши Глишићу, Надежди Петровић, Милану Миловановићу, Боривоју Стевановићу и Моши Пијаде било је тешко да у јавни живот уведу своја нова европска искуства. Њихово сликарство при том уопште није било на барикадама авангарде. Док су увелико наступали фовизам, кубизам, експресионизам и апстракција, они су настављали већ прихваћени постимпресионизам као традиционални израз.
постала одвећ конзервативна, обележивши школовање претходне генерације. За њега није толико битан импресионизам, сам је у оквиру сличне естетике пронашао своју светлост и феномен исијавања боје. Сликао је слојевито и рељефно, напустивши (највише од својих савременика) лазурну технику академских реалиста. Ослободивши палету, ослободио је и технички поступак – служио се широком четком, прстима и међу појединим сликарима и данас презреном шпахтлом. Лазар Трифуновић помиње „чупаву фактуру“, густу и бруталну, која Глишића чини претечом енформела. Увео је потпуно нову осећајност у српско сликарство, тактилну вредност слике, коју око као да више пипа него што је гледа. Смели колорит у знаку зелене и жуте светлости не потиче из Минхена и Париза већ из Италије, боравећи и школујући се у Риму Глишић је открио чари Медитерана. Питање је да ли његов поступак потиче од Сегантинија, како мисли Трифуновић, та уља нису толико сродна великом мајстору.
Оновремена критика није му била наклоњена, негације задиру у глупост. Димитрије Митриновић за најбоље слике пише да су „технички невеште, и треба још много да учи”, Јеролим Мише каже да „нема осећаја за даљине и дубине мора и етар неба”, као и да „умара вечито монотона интонација”, док Моша Пијаде тврди да још није довољно зрео а Бранко Лазаревић да је сув и безваздушни пејзажиста. То је написано за најживљег српског пејзажисту, са највећим богатством израза. Тачно је уочена само меланхоличност за поједина дела; сликајући шкољке и усамљене оштре морске стене, сликар као да је приказао свој удес. Слика Пали ратник из 1915. године симболичка је представа њега самог: тихо прошао кроз живот, пао на испиту судбине, сам у пољу живота, без цвећа и друга, заборављен од савременика и потомака, али ведар и у смрти.
Премда му се слике налазе у нашим највећим музејима, скандалозно је да за сто година од смрти сликара нико није нашао за сходно да приреди и једну самосталну изложбу Малише Глишића. То је исто као да су Французи потпуно заборавили Клода Монеа. Несхватљив нерад и немар српских музеалаца исправио је (не први пут) Мирослав Родић, историчар уметности и директор београдске Националне галерије, приредивши на стогодишњицу Глишићеве смрти прву постхумну самосталну изложбу. И ту се показала сва наша институционална беда. Дела за изложбу није хтео да позајми ниједан велики музеј, па су приватни колекционари спасили част српске уметности. Национална галерија тим поводом је објавила обиман каталог са студијом др Драгутина Тошића, једног од најбољих 
српских историчара уметности, који је открио многе нове податке и тачан датум смрти овог сликара. Зла судбина до краја прати тог великана, којим би се нека друга култура поносила; довољно је рећи да Словенци немају таквог уметника из тог периода. Морамо се упитати да ли је он уопште требало да буде послат у ратове, у којима је расипао снагу и изгубио живот.
Малиша Глишић рођен је 6. новембра 1886. у Баћевцима. Завршио је средњу школу у Београду и 1903. уписао се у приватну сликарску школу. Године 1904. насликао је Ташмајдан, своју прву слику, а 1907. имао изложбу у београдским продавницама. Студије на Академији у Минхену уписао је 1908, а следеће године ступио на дужност сценографа у Народном позоришту у Београду. Године 1910. студирао је на Академији у Риму, где је учествовао на Међународној изложби у српском павиљону. Године 1912. завршио студије. Био српски ратни сликар у Балканским ратовима. Године 1914, пре избијања рата, имао је ретроспективну изложбу у Другој мушкој гимназији у Београду. У Првом светском рату био је ратни сликар Друге армије. Умро је у Нишу децембра 1916.
